Најпознатији велики симфоничар 20. века Дмитриј Шостакович оставио је иза себе 15 остварења овог жанра. Колики је пут прешао од свог дипломског рада, Прве симфоније, па до последње, која сумира сва дотадашња композиторова професионална, али и лична искуства, слушамо на концерту који предводи млади руски диригент Валентин Урјупин, наследник великих легенди као некадашњи ученик Генадија Рождественског. 

„Највећи симфоничар средине 20. века“, Дмитриј Шостакович (1906-1975) је од 1924-1971. године написао петнаест дела у том жанру. Извођење његове Прве симфоније представљало је преседан на руској музичкој сцени. Дипломски рад деветнаестогодишњег композитора нашао се на програму Лењинградске филхармоније под палицом Николаја Малка. Серију успешних извођења су наставили Бруно Валтер и Берлинска филхармонија, као и Леополд Стоковски и Филаделфијски оркестар, који су први снимили ово дело.

Традиционална форма симфонијског циклуса (са лаганим ставом на месту трећег става), поремећена је унутрашњим изненађењима – теме су испрекидане, а затим настављене на неочекиваним местима, наративног стила музичког приповедања, комбинујући сатиру и патос, величање и трагедију. Од самог почетка раскрстивши са позно-романтичарском хармонијом, Шостакович је делима унео лични печат експресије и храброст у оркестрационим и формалним решењима, које је на различите начине приказивао у својим делима током целог стваралаштва.

Симфонија бр. 15, завршена 1971. године, последње је дело овог жанра из стваралачког опуса Дмитрија Шостаковича. Премијерно је извео 8. јануара 1972. године Национални симфонијски оркестар радија и телевизије, у Великој сали Московског конзерваторијума, а под управом композиторовог сина Максима Шостаковича.

Дело обилује различитим музичким асоцијацијама које су и иначе једна од упечатљивих карактеристика Шостаковичевог уметничког израза. Тако, неки његови савременици сматрали су да је овом симфонијом приказао депресивна осећања проузрокована болешћу и размишљањима о смрти, док су је други тумачили као знак композиторовог оздрављења и наде у бољу будућност. Такође, ова симфонија окарактерисана је и као сумирање композиторовог животног дела, где комбинује стилове и теме које су за њега имале сасвим лично значење. Тако, Симфонија бр. 15 обилује цитатима, и то из Росинијеве увертире за оперу Вилијам Тел, лајтмотива судбине из оперског циклуса Прстен Нибелунга, као и лајтмотива патње из опере Тристан и Изолда Рихарда Вагнера. Такође, поред осврта на сопствени симфонијски опус, Шостакович алудира и на музику Михаила Глинке и Густава Малера, затим на популарне револуционарне песме, дванаест-тонску музику, а у финалном ставу употребљава и своју омиљену форму, пасакаљу. Кроз читав симфонијски циклус, Шостакович на својеврстан начин сумира свој целокупни живот – од безбрижног детињства, до болести приказане имитацијом звука болничких инструмената и антиципирања смрти. У сталном колебању оптимизма и песимизма, својом последњом, у многим аспектима аутобиографском симфонијом, Шостакович указује да је за њега, коначно, над светлом превладала тама.

Даница Максимовић